Do Parosa kao do Meseca

Zemun Polje – Avanturizam je jedna od karakternih osobina najzagriženijih vazduhoplovaca. Ultralaka avijacija sama po sebi je zahtevnija pri planiranju bilo kakvog dužeg putovanja, potrebno je dosta znanja, hrabrosti pa i sreće i sve ovo objedinjuje jedna reć – avanturizam. Leto, visoke temperature i potreba da se izađe malo van granica Srbije u želji da ispod krila bude nešto drugačiji pejsaž naveo je na razmisljanje kako preleteti do Grčke i grčkih ostrva. Izbor je pao na grčko ostrvo Paros. Počelo se sa planiranjem marš-rute i sastavljanje grupe koja će se uputiti na ovo poprilično složeno putovanje koje iziskije jedno ili više sletanja do krajnje destinacije. Ekipi se priključio prekaljeni pilot,  Milorad Matić koji je obišao dobar deo Evrope svojim proizvodom , avionom SILA-450 sa ciljem da pomogne u ostvarenju zamisli i još jednom pokaže kvalitet aviona Sila – 450. Pažljivo se pratila meteo situacija i doneta je odluka da se direktno preleti do Soluna uz saveznik u obliku jačeg ledjnog vetra koji je omogućio da let Beograd – Solun traje samo 2h i 30 min. Na ovakvim putovanjima jako je bitno imati više opcija vezano za alternativne aerodorme i u ovom slučaju izbor je pao na aerodrom Niš i  aerodrom Skoplje. Let do Soluna preko cele Srbije je prošao mirno, nešto više turbulencije je bilo iznad Makedonije, dok je iznad same Grčke saveznik koji se postarao da avioni znatno brže stignu do prve destinacije sada pretio da malo zakomplikuje sletanja jer je u momentu sletanja vetar duvao iz kursa 360, jačine 7 m/s sa udarima do 15 m/s. Sletanje sva tri aviona je prošlo dobro, što je sam pokazatelj da je iskusna ekipa za komandama, ekip koja je dorasla zadatku vezano za tehniku pilotiranja i iza koje su stotine sati naleta, ali ekipa koja sem Mailorada Matića nije izlazila van granica Srbije na ovaj vazduhoplovni način. Motori su utihnuli, usledila je standardna procedura koja je obavezna pri ulasku u drugu zemlju gde je zbog možda onog faktora sreće ali i delom naše nedovoljne pripreme ustanovljeno da dva vazduhoplova nemaju “PLB” odnosno “ELT” uredjaje koji su obavezni za let iznad Grčke. Zbog nemogućnosti da se uredjaji iz Atine dopreme u kratkom vremenskom periodu i obaveza jednog člana posade Solun je postao krajnja destinacija i čekalo se nešto više od 48h za povratak ka Srbiji. Solun je svakako jedna od čestih destinacija srpskih turista tako da su se momci jako brzo snašli i iskoristili ovu možda i ne planiranu situaciju da se svakako zabave bez obzira što se putovanje tu prekida i što je sada ostrvo Paros tako blizu a tako daleko…
Po dobijanju uredjaja koji su bili potrebni da bi se uopšte moglo vratiti u Srbiju pojavio se novi problem koji je vezan za dopunu goriva, lokalni aeroklub nije želeo da izađe u susret i na taj način stavio posade u novi problem, kako doleteti do aerodorma gde se može izvršiti dopuna goriva. Izbor je pao opet na međunarodni aerodrom u Skoplju koji je bio najbliži i čije osoblje je izrazilo želju da pomogne u svakom smilsu posadama što u Solunu to nije bio slučaj. Let do Skoplja je prošao dobro, izvršena je dopuna goriva uz maksimano ljubazno osoblje, nastavljen je let ka Beogradu i krajnjoj destinaciji aerodormu Zemun Polje…
Posle 3 dana pravog avanturizma i preleta od preko 1000 km zaključak je da sličnu avantutu treba svakako ponoviti jer je ovo bila dobra škola na zahtevnoj marš-ruti.



















Foto: Ognjen Radovic

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna

*
*