Međunarodna marš-ruta iz ugla pilota Ognjena Radovića

Sad već davna ’93 godina, stize preporucena posiljka za brata, primam je, otvaram paket i vidim prvu knjigu o avionima do tada: ”Lovacki avioni juce danas sutra” – Angel Oncevski. Velika znatiželja, ,,progutano” svako slovo, svaka ilustracija, i dva nakon toga, odlučujem da postanem pilot.

Međutim, 25 godina nakon toga, ja nisam pilot, ali se nalazim iznad Jastrebca u SILI 450, u svojoj prvoj malo jačoj turbulenciji, pored coveka koga sam upoznao dan pre, propadamo 5-6 metara, dlanovi se znoje dok drzim palicu i pitam se sta mi je ovo trebalo . Naravno, kolega pored (ako smem tako da ga nazovem posle samo 90-tak sati leta) se smeje mom strahu, jer ima tričavih 6500 sati leta u slicnim letelicama. Ja i pored toga,upravljam avionom i ,,naivno” molim Boga da prezivimo.

Sve pocinje pre godinu dana, kada dolazim na 13 Maj. Dobijam dozvolu za ultra lake letelice i od tada letim uglavnom po Vojvodini i na recimo kracim rutama, dok samo pre par dan načuh priču o letu na Paros. Nakon uputa Srdjana Kostica (jednog od sjajnih predstavnika mladjih generacija na aerodromu) odlučim da prvu priliku međunarodnog leta ne smem da propustim, apsolutno ne znajući u šta se upuštam.

Dva dana pred let definišu se posade od tri aviona A041 – Goran Petrovic i Dalibor Milicic, A105 – Srdjan Kostic i Harald, A111 – Milorad Matic (Mago) i ja. Navedena ekipa, za mene do tada malo poznata, ispostavlja se da je skup sjajnih pilota a prevashodno sjajnih ljudi. Nakon upoznavanja sa meteo uslovima, i u kratkom roku, više promena datuma letenja, pada dogovor da polećemo u utorak, u 6h u zoru. Sve vreme uzbuđenje ne daje baš puno sati sna, jer kako sati prolaze, moj prvi međunarodni let zaista postaje izvestan!

Tog jutra, i pre nego što sam se razbudio, ja u jednoj, kolege u druge dve letilice, i već smo na nebu, idemo ka Beogradskom medjunarodnom aerodromu Nikola Tesla. Sedim pored Maga i u prvih 5 razumem zašto se o ovom čoveku u ,,našim” krugovima priča kao o ,,legendi”. Krecemo da penjemo, trimuje avion koji kao sam da leti do aerodroma Nikola Tesla, dobijamo dozvolu da sletimo i sve protice u najboljem redu. Dolaze kombijem po nas, prolazimo pasosku kontrolu, odlazimo da trazimo meteo podatke koji nas cekaju na letu, pravimo flight plan do Soluna, i odlazimo na VIP terminal Beogradskog aerodroma. Sve to u 6 ujutro, sa jako malo sna, izgleda nekako pomalo nerealno u tim trenucima. Sve prolazi u najboljem redu, istim kombijem nas vracaju do aviona i kao i prosli put opet smo na nebu za 5 minuta.

Polako pocinjemo da se penjemo, i Mago resava da je vreme da se on odmori i da ja preuzmem kontrolu, pokazuje mi rutu koju treba da pratim i da treba polako da se penjemo do 4000ft (moj maksimu po Vojvodini do tada je bio 2000ft), sto me vec tada vodi u meni nepoznate vode. Sve prolazi u najbolje redu do pomenutog Jatrebca i propadanja od par metara, osećaju se vetrovi sa vrhova planina, trazimo dozvolu za penjanje na 6000ft, jer vidimo oblake u Makedoniji ispred nas. U tom penjanju, kolega me upoznaje sa iskustvom letenja kroz oblake, a ja kao da ocekujem da ce  nesto da se desi u tim oblacima i hvata me neki strah, ali opet, prolazimo uz osmeh kroz sve to. Nakon ovih, slede još veći oblaci ispred nas pa se penjemo na  8000ft, sto dovodi let u stanje neke mirnoce bez mnogo nepredvidjenih situacija. Tako i prelazimo Grcko – Makedonsku granicu i krecemo spustanje ka Solunu, jak je pritisak u ušima i sve veće uzbuđenje ove za mene, do tada, nepoznate avanture.

I pored jakih vetrova, sletanje u Solun prolazi savrseno, planiramo da prodjemo pasosku kontrolu i nastavimo dalje ka Parosu. Izlazimo iz aviona, autobus dolazi po nas i mi sa osmehom na licu vozimo do pasoske kontrole, gde svi pricaju svoju pricu o letu i razmenjuju iskustva. Ulazimo u zgradu, idemo do kancelarija na spratu, gde nas osoblje sprovodi dole jer ce oni to ,,brze” da urade. I uh, bilo je brze. Tu počinje naša druga, ,,administrativna”, avantura.

Ispostavlja se da nasi avioni nemaju LTE uredjaje (tj dva od tri nemaju) i da nam trebaju takozvani PLB uredjaji, koji usuštini ne trebaju, jer nam je dovoljan jedan zbog leta u formaciji. Nakon previše izgubljenog vremena oko zakona koje svi tumačimo na svoj način, apsurdnosti o zabrani formacijskog letenja iznad Grčke i mnogih drugih problema, koji su rezultovali 48h zadrzavanaja u Solunu, PLB uredjaji dolaze iz Atine, ali kasno. Problemi na grčkom aerodromu menjaju planove, i umesto Parosa, sledeća stanica nam je, ipak, Beograd.

Pojavljuje se i problem sipanja goriva na aerodromu u Solunu pa biramo sletanje u Skoplje kao najbolju opciju za dopunjavanje goriva. Ispostavi se da možda ni to nije najbolje rešenje, jer posle poletanja iz Soluna, susrecemo se sa jakim ceonim vetrom, od 25 cvorova, krecemo se sporije i trosimo vise goriva.

Tada, za mene lično, nastupa najveći strah na ovom letenju. Poslednji avion YU-A041 nije siguran da li ima dovoljno goriva da dodje do Skoplja, a mi smo vec na 4500ft i spremamo se da udjemo u Makedoniju. Iskusni vodja puta odlučuje da ne smanjujemo brzinu i da se penjemo sto vise, do maksimalnih 10 000ft, da usled otkaza imamo dovoljno vremena za glide i sigurno spustanje. Takodje kontrola leta iz Skoplja ima dovoljno razumevanja za sve, dozvoljava nam direktno sletanje na aerodrom i pronalazi nam alternativni aerodrom za sletanje u slucaju nuzde. Bez puno drame, Dalibor iz A041 uzima u opticaj sve parametre, i proracunava da imaju dovoljno goriva do Skoplja, sto se pokazala kao tacna i ispravna odluka, i mi slećemo sa samo par litara goriva rezerve. Sasvim dovoljno!

Nasmejani i gostoljubivi Makedonci izlaze u susret svim nasim potrebama, tražeslikanje u nasim avionima, zavrsavaju sve brzo, kao sto je trebalo da bude i u Solunu, i mi nastavljamo dalje ka Beogradu. Na letu kroz Srbiju, sada već mnogo vise uzivam u letu, i slikam nase planine, reke i gradove, vreme brzo prolazi i vec slećemo na Beogradski aerodrom. Procedura kao i prosli put, brzo gotovo i mi smo vec na zadnjih par kilometara ka 13. Maju. Ekipa na aerodromu nas očekuje srdačno, uz osmeh i  klopu, spremni da cuju svaki detalj naše male avanture.

I pored toga sto nismo dosli do cuvenog Parosa, jedno sjajno iskustvo u svakom pogledu, cak ne samo pilotsko, nego i zivotno!

 

 

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna

*
*
  • Slatko sam i ja putovao do Soluna i nazad zahvaljujuće tvojoj divnoj reportaži Ognjene druže. Nastavi da uživaš u letenji i želim ti puno sreće.